Mahdia – šta se desi kada izađeš malo van hotela

Ove godine smo se odlučili da putujemo u Tunis. Zašto smo se odlučili baš za tu destinaciju a još konkretnije, zašto je izbor bila upravo Mahdia, pisala sam detaljno u ovom postu.

U ovom tekstu ću se malo više fokusirati na iskustva van hotela, kako organizovati prevoz do centra grada, kakva je atmosfera na ulicama, na koje suvenire da obratiš pažnju, uz poseban dodatak za odvažne.

Inače, hotel u kom smo smešteni je udaljen oko 3km od zidina medine, starog grada Mahdije.

Bez obzira gde putujem i u kom aranžmanu (čak i kada nam je dete imalo par meseci), moram da izađem iz hotelskog kompleksa. Verovatno bi mi život bio puno lakši da sam osoba koja može da 10 dana preleži i srče koktele ali avaj.

Kako do centra grada?

U Tunisu je gorivo jako jeftino. Taksi sam zaustavila ispred hotela.

Realna cena vožnje je 5-6 TND (oko 2 EUR) ali će taksista prvo ponuditi da te vozi za 10 TND (oko 3.5EUR). Da li hoćeš da se cenjkaš, stvar je ličnog izbora.

Od kako sam postala mama, nema više samostalnih avantura, putovanja i ludarija, pa sam pomalo izgubila osećaj slobode.

Malo mi jeste bila frka da prvi put uđem sama u taksi ali sam podsetila sebe da mi je to ranije bila redovna praksa na putovanjima.

Dodatno, izgleda da taksi funkcioniše i kao linijski, jer sam jednom ušla u vozilo u kom je već bila jedna gospođa. To me je malo okuražilo i opustilo.

Doduše, odmah na početku sam šmeknula da li postoji automatsko zaključavanje i ima li šansi da razbijem prozor ako počne frka. Girl stuff.

Od hotela do medine postoji šetalište iako ćete negde pročitati suprotno. Tačnije, postoji trotoar. Nije uz samu obalu ali jeste uz more.

Mana je što za moje standarde nema dovoljno hlada. Imajući u vidu cenu taksija i temperature napolju, dileme nema.

Odakle da počnem obilazak?

Taksi će te ostaviti ispred ulaza u medinu, teško ga je promašiti. Ogromna kapija, Skifa el Kahla (približan prevod Mračni prolaz) u potpunosti opravdava svoj naziv.

Ova utvrđena kapija potiče još iz 10. veka i bez sumnje je najimpresivniji spomenik u gradu.

Koliko je Skifa el Kahla impozantna, skoro da je i ne primetiš da je odmah uz nju Muzej arheologije i nasleđa.

Ovaj muzej čuva predmete iz punskog, rimskog, vizantijskog i islamskog perioda. Imaš priliku da vidiš raznovrsne mozaike, deo posvećen tradicionalnim ženskim nošnjama, staru keramiku, vage napravljene od kartona i druge istorijske predmete iz Mahdije.

Stupam na kaldrmu i koračam kroz ovu tunel-kapiju. Mračno je i unutra su prodavci tkanina, nakita i raznih džidža bidža, umetnice pozivaju da mi ruku ukrase kanom.

Iz mraka kapije, otpočinje lavirint ulica. Odustajem od bilo kakvog plana i skrećem u ulicu koja mi se čini zanimljivom.

Suvenirnice su svuda. Nude se magneti, začini, nakit, muzički instrumenti, milion i jedna keramička posuda, plišane kamile u raznim dimenzijama, tepisi, prekrivači za nameštaj, papuče...

Nekoliko cafe barova pruža sklonište u debelom hladu fikusa. Ovde se najčešće pije čaj, iako je napolju oko 30 stepeni. Svuda spopadaju klinci obučeni u nošnju i nude cvetne buketiće i venčiće.

Obrati pažnju, buket je obično od pupoljaka jasmina, nacionalnog cveta Tunisa, koji simbolizuje jednostavnost i spokoj. Ovi buketi prelepo mirišu a možeš da ih osusiš na vetru i poneseš kući kao suvenir.

Šta još zanimljivo možeš da poneseš iz Tunisa, baci pogled ovde.

Kako se udaljavam od samog jezga i približavam moru, ulice postaju sve uže i tiše.

Na fasadama su često keramičke saksije jarkih bolja. Jako lep detalj, često uklopljen sa drvenim vratima i izrezbarenim ornamentima.

Iako meni izgleda nemoguće da ovim uskim ulicama cirkuliše saobraćaj, izgleda da to niko nije objasnio stanovnicima Mahdije.

Često sam morala da se pribijem uz zid, ne bi li se dva motora mimoišla, skoro uopšte ne usporavajući.

Svaka kuća ima pogled na more

Iza jednog ćoška ugledam more. To je pravi znak da izađem iz lavirinta i započnem šetnju uz obalu. Cela ova mahdijska polu-ostrvska rukavica kao da je napravljena za šetnje. Gde god da kreneš – more ti je s leve i desne strane, ispred ili iza.

Obala pravi elegantni krug i prati te stazom do svetionika na samom vrhu, a usput prolaziš pored tvrđava, starih zidina i terasa koje mirišu na mentu i more.

Na severnoj strani, kupaju se lokalci. Hotelski lanci su im zauzeli najlepše delove obale. U gradu im je ostao ovaj stenoviti deo. Obrati pažnju na ovaj detalj sa pločicama koje je neko zalepio za stenu.

Trenutno traje Bajram i atmosfera je svečana, porodična. Ispod suncobrana se okupila ekipica i raspiruju roštilj. Jedan od njih mi maše da priđem. Sedam za njihov sto. Već su naseckali salatu i hleb, čekaju da se ispeče meso.

Momak koji se ne stidi da vežba svoj engleski mi objašnjava praznik i nudi da probam grilovanu plavu ribu i ražnjiće sa pikantnom piletinom. Malo pričamo o Tunisu, kakva je sezona i ja sam se zahvalim, moram da idem.

Gde beše Kartagina?

Sećaš se kad sam u ovom postu pomenula da je Mahdia “pravi grad”?

Prva velika zvezda na sceni bili su Puni (Kartaginjani), koji su još u antičko vreme ovde imali groblje i verovatno manju naseobinu. Zatim dolaze Rimljani, koji su zavladali čitavim ovim delom sveta – pa tako i Mahdijom.

Kada je pao Rim, stižu Vizantinci, a onda oko 10. veka grad dobija svojih "pet minuta slave" – Fatimidi (šiitska dinastija) biraju Mahdiju za svoju prestonicu! Tada se gradi impozantna tvrđava, kao i čuvena Skifa el Kahla, crna kapija medine.

Fatimidi kasnije sele prestonicu u Egipat (Kairo), a Mahdiju osvajaju i gube mnogi: Normani sa Sicilije, Španci, pa Otomani, a na kraju dolaze i Francuzi tokom kolonijalnog perioda.

Baš tu, gde more zapljuskuje krajnju tačku Mahdije, tu je Cap Africa i ostaci nekropole Kartaginjana. A odmah pored, lokalni klinci su postavili golove i pikaju fucu.

Romantična šetnja po groblju

Ok, čula sam da se gradsko groblje nalazi uz obalu. Ali nisam ni mogla da zamislim kolika je površina tog groblja! Hiljade i hiljade belih ploča, isklesanih stranica Kurana.

Stanovnici Mahdije već vekovima počivaju ovde, sa verovatno najlepšim pogledom koje možeš da poželiš za poslednje odredište.

Šetalište pored obale vodi bukvalno kroz groblje tako da je teško da ga zaobiđeš. Možda ovde nema velelepnih mermernih statua ali je ovo možda i najlepše groblje koje sam videla. Tu u blizini, tinejdžeri skaču u more sa stena. Život teče.

Petak - Dan za pijacu

Rekli su mi da petkom treba obavezno da odem do grada, ceo dan traje pijaca. Ok, idemo. Kako smo se približavali ulazu u Skifa el Kahla, gužve su postajale sve veće.

Svuda oko nas postavljene su mini tezge i razvučeni čaršafi. Ovo nije pijaca, ovo je najveći buvljak na kom sam se zadesila.

Prodaju se začini, predmeti za kuću, igračke, papuče, parfemi, donji veš. Iznenadilo me je koliko lepe lanene odeće ima, jako modernih dezena i krojeva, neki mediteranski chic.

Odmah pored, second hand odeća nabacana na gomile. Najčešće žene i devojke preturaju u nadi da će naći neki dragoceni komad.

Momci koji drže nekoliko tezgi su zauzeti slaganjem garderobe. Stariji se udubljuju u alat i biraju papuče. U nekim delovima između tezgi su postavljeni mini baldahini, da bi se bar malo zaštitilo od sunca koje neumorno prži.

Svuda se prodaje chapati, mekano pecivo punjeno tunjevinom, jajima, krompirom, povrćem i ljutom harrissom, spremljeno na ploči na licu mesta. Jako brzo zasiti i smešno je jeftin (oko 1 EUR). Najbolje da se jede u hodu, pravo iz papira, dok šetaš pored mora.

U sred te gungule, postavljeni su štandovi za "vašarske" igre. Najviše upadaju u oči improvizovani šatori sa stolom na kojem su poređane plastične flaše od soka.

Pri vrhu, odmah ispod čepa, zalepljene su novčanice različitih vrednosti, a igrači pokušavaju da nabace prsten na flašu i tako osvoje nagradu.

U samom centru, glavna tačka okupljanja je Velika džamija Fatimida. Obrati pažnju, nema minaret – samo jednu kupolu, pa na prvi pogled ne liči na džamije kakve obično viđamo.

Ispred je veoma živo. Deca trčkaraju sa sladoledom u rukama i trkaju se na biciklima. Gospođe ih prate budnim okom, dok sede na zidiću pokraj džamije i grickaju mekanu kocku ratluka. U pozadini se i dalje čuje dovikivanje prodavaca.

I za kraj: Da li bih se vratila opet - ooo-da! Promenila bih samo vreme dolaska na pijacu - što ranije ujutru. Zgrabim jedan chapati za doručak i krenem dok zvezda nije usijala.

Dodatak za znatiželjne:

Koje suvenire da kupiš?

1. Svila

   
   

Mahdia je poznata po svili i često naletim na lokalne tkaonice. Tkaju žene a bogami i muškarci. Radionice su obično male, natrpane tkaninama. Iako im je engleski slab (Tunis je bio francuska kolonija sve do 1956. godine), uz digitron se lako sporazumemo.

U radionicama koje su u obično u otvorene u prizemlju kuće u kojoj stanuje prodavac, svilene ešarpe i marame koštaju, bez cenjkanja, od 15-40 EUR. U najlepšem butiku na koji sam naišla u gradu, uz savršenu uslugu, Skila, svilena marama košta 35 EUR a ešarpe od teške svile su oko 100EUR.

2. Začini

Harissa - pasta od ljutih paprika. Ujeda. Ima je u svakom supermarketu, čak i u mini konzervama.

Tabil – mešavina začina, obično korijandera, kima, belog luka i čili paprika u prahu. Koristi se uz meso, ribu ali i povrće.

Bukvalno bilo koji začin. Začini su svuda. U velikim pletenim korpama na ulicama oko pijace, u svakom supermarketu. Verovatno bilo koji začin koji poneseš iz Tunisa je svežiji od verzije koju možeš kupiti kod kuće. Šafran je jako povoljan, kurkuma i cimet takođe. Da li će da pokušaju da te oderu samo zato što si stranac - sigurno.

3. Keramika

Uh, gde da počnem. Šolje, činije, tanjiri, posude za puter, kućni brojevi, podmetači za čaše… pa čak i keramički “karton za jaja”. Sve u bojama koje ne postoje u mom stanu, ali se tamo, među policama i gomilom drugih rukotvorina, čine savršene.

Najteže je odlučiti šta da kupiš i kako da to preživi let, prtljag i aerodromske transportere. Keramiku uvek nosim kući, ma gde bila. Kafa u šolji koja miriše na letovanje ili kikiriki iz činije koju sam vukla pola sveta, vrate mi ceo put u glavi – i mnogo godina kasnije.

4. Buket od pupoljaka jasmina

Ako ti priđe dete u Tunisu s buketom jasmina, uzmi ga — to je mali znak lokalne tradicije. Jasmin je nacionalni cvet i ovde znači gostoprimstvo, prijateljstvo i dobru energiju.

Miris mu je lagan i svež, prijatan bez da guši. Kad se osuši, latice postanu krhke, ali miris ostaje — i svaki put kad ga osetiš, vratiće te u one uske ulice, vreli vazduh i onaj lenji, mediteranski ritam Tunisa.

Dodatak za najodvažnije:

ronjenje i lokalna klopa

1. Ronjenje: U Mahdiji postoji ronilački klub u luci. Udaljen je na par minuta hoda od glavnog ulaza u stari grad, Skifa el Kahla. Zaron je jako jeftin u odnosu na druge lokacije.

   
   
   

   
   
   
   
   

   Tokom naše posete zaron je koštao 35 EUR i ronila sam kod ostataka punske tvrđave. Klub se zove Subway Diving Center Mahdia, sve smo se dogovorili preko njihove Instagram stranice.

2. Lokalna klopa: Zamisli dođe Afrikanac u Beograd i odvedeš ga u Mek. Pa ne ide! Mora da se proba pljeskavica, malo sarme, kajmaka...Zato se lepo okuraži i probaj lokalnu klopu. Veruj mi da higijena nije ništa lošija od lokalnog kioska gde kupuješ pljeku.

   
   

Ja sam odradila pretragu pre puta i na mapi pinovala lokale sa visokim ocenama. Neki od njh su Chez Naima (na minut hoda od Skifa el Kahla), Restaurant El Medina i lokal koji je na mapi obeležen kao اكلة زمان (Restauran Chey) gde sam jela odličan kus kus sa jagnjetinom u maramici.

Mahdija mi je svaki put otkrila neku novu boju i miris – od pijace i začina, preko maslina i domaćih zalogaja, pa sve do tihih tragova prošlih vremena. Sve zajedno čini je gradom koji se ne zaustavlja samo na hotelskim kapijama, već ti stalno nudi još nešto da istražiš.

Sigurno ima još kutaka koje nisam stigla da pomenem, pa ako želiš detaljnije preporuke, napiši mi u komentaru.

A ako ti je draže direktno da razmenimo utiske, tu je i kontakt stranice – biće mi zadovoljstvo da se ispričamo.

Pozdrav od Andjoni!